Drage moje evo imam jedan problemčić pa mi samo recite jesam li u pravu i što biste vi napravile na mom mjestu. Naime, moja sestrična došla je kod nas na par dana, inače moja najbolja prijateljica. Dogovorile smo se da idemo van ona, ja i moja starija sestra. U više navrata smo išle skupa van, i ja se uvijek osjećam nekako izolirano, moja sestra puna priče njoj, mene ni ne doživljavaju, ja nešto ubacim, al ni da bi prokomentirale, i ok to sad isto tak traje par dana, al nebitno, nisam ništa govorila.. šutim.. Moja sestra dobije neku poruku od nekog frajera viče njoj, ja tek poslije iz priče skužim. I danas ja prije izlaska legnem u krevet i probudim se njih dvije lijepo piju kavu, smijulje se, i meni onak sjevne kak mi se ne da tamo usiljeno bit s njima i izgubim volju za van. I kažem im kako se meni ne ide neka idu one, slobodno, tak i tak sam sva neka mrzovoljna sam ću im kvarit večer, meni moja sestra kao da...najbolje sad ajde s nama pa da za pola sata idemo kući. I ja se spremam al onak usiljeno, i krenem njima pa dajte vi same tak i tak vi uvijek nešto pričate meni bude dosadno, zato mi se najviše i neide, da idem netko treći išlo bi mi se, al ovak...sam ću vam prigovarat. I tu je krenulo, kak ja nemogu podnijet da se cijeli svijet ne vrti oko mene šta se ne ubacujem, al ubacujem se stvarno, samo što mojoj sestri sam ja oduvijek glupa i nezanimljiva, 5 godina mlađa od nje i nikad me nije doživljavala baš, samo ignoriraju šta kažem I sto puta tak dok idem s njima van samo mi bude dosadno. I sestrična se naljutila jer sam obećala. I sad su njih dvije otišle i putem mene tračale. A ja ostala jadna kod kuće...